Potresla me je vest da je N.V.V. (17) iz Subotice izvršila samoubistvo. Imala je teško detinjstvo, te zbog toga i suicidne misli zbog kojih se ranije lečila. Jedinu budućnost za sebe je videla “dva metra ispod zemlje”.
Razmišljam… koliko slomljenih svetova oko mene … a da ni ne znam. I ti si jedan od njih.
Možda smo se i srele na ulici, i okrzle pogledom, ali smo kao dva neznaca prošle jedna pored druge.
Miris nagoveštaja proleća protkanog hladnim vetrom kao poslednjim trzajem zime,
nadleće tvoje beživotno telo.
Zastanem… u mislima,
i pokušavam da se setim da li sam te ikada videla na ulicama ovog usamljenog grada.
Pitam se,
da li sam ti mogla podariti jedan osmeh ili toplu reč koja bi ti dala nadu za bolje sutra…
…A ti bi se pitala, šta ti može dati jedan stranac? …Milostinju brzo sročenih reči utehe a onda odlazak nazad iz tvog u svoj svet?
Iza višeslojnih maski skrivala si istinu koja je cepala tvoje srce.
Oni su kao neprobojni bedemi čuvali tvrđavu tvoje ranjene duše. Da li je iko imao moć da dodirom ljubavi i dobrote samo kao nežan treptaj tek rođenog leptira sruši te zidine boli i čemera koje su te zarobile u tami tuge i razočarenja?
Da li je neko imao mizofoniju duše, da čuje tvoj nemi krik ranjenog srca koji je umirao svakom novom ranom i udarcem života?
Zar smo svi mi gluvi za tuđe, i čujemo samo svoje?
Zar su naše ruke tu samo da grle bliske, sebično ih uskraćujući za daleke?
Zar smo takvi da smo živi samo za sebe a mrtvi za druge?
Kao što školjka brižno skriva svoj biser, tako si i ti skrivala svoju tugu od drugih.
A ono malo što si otkrila, nije bilo dovoljno da drugi progledaju i vide tvoj svet tvojim očima.
Šta da ti kažem…
osim da mi je žao što nam se nisu sreli putevi. Ušuškala bih te u svoj zagrljaj i rekla da ima nade za tebe, u rukama Onoga koji te je s ljubavlju stvorio i na krstu dao život za tebe.
Potakla si me da se molim…
da nemi krici drugih poput tebe dopru do mene i, da budem ruka Hristovog zagrljaja večne ljubavi koja topi sve maske, ruši sve bedeme i daje život i slobodu u Njemu.
Za to ti posthumno … hvala.
Eh, da su nam se samo ukrstili putevi…