Svest o našoj posvećenosti i sopstvenoj grešnosti neminovno dovodi svakog od nas verujućih do pitanja: jesam li dostojan da se pričestim i ne uzimam li večeru Gospodnju sebi na osudu?
Pre svega treba reći da ni jedan hrišćanin zbog svojih zasluga, truda ili čak posvećenja nikada nije dovoljno dostojan da se pričesti i uzme večeru Gospodnju. Zato priprema za pričešće, nije samo u sračunavanju i analizi svoje “pripremljenosti” i “nepripremljenosti”, nego u odgovoru ljubavlju na ljubav. A mnogi hrišćani, zaboravivši na ljubav prema Hristu, često pristupaju Čaši nedostojno i samo sa željom da održe redovnost euharistije.
Naravno, preporučljivo je uvek da par dana pred večeru Gospodnju provedemo u molitvi i postu, kako bi kvalitetnom analizom i rasuđivanjem sebe, očistili svoja srca od greha kroz iskreno pokajanje (1 Kor 11:28-30).
Treba takođe da imamo na umu da strahopoštovanje pred Agape trpezom ne treba da preraste u nekakav religiozni fanatizam. Agape je u ranom hrišćanstvu bila trpeza na kojoj je svako bio dobrodošao. I danas se zna, ko veruje da su nam ljubav i posvećenje potrebni, njegova je trpeza Agape. Strah od Boga može zapravo biti zdrava (i skromna) reakcija na naš susret sa Gospodom. Istina je da svi mi jesmo grešnici (1 Jv 1:8-10), i susretanje sa samim Bogom, jedinim svetim, jedinim bezgrešnim, prirodno će izazvati nelagodnost u nama. Ali to ne treba da bude bolesni strah, već strahopoštovanje i osećaj naše duboke nedostojnosti. Naš stav srca treba da bude uvek takav da se pribojavamo da se pričestimo kao nedostojni, ali i da još više strahujemo da ne ostanemo bez večere Gospodnje.
Međutim, postoje i nekoliko uzroka koja ću spomenuti, kada bi smo trebali obavezno da se distanciramo i udaljimo od trpeze, kako nam ona ne bi bila na osudu.
Možemo se pričestiti na osudu ako se:
1) umesto iskrenog pokajanja bavimo samoopravdanjem
2) opraštamo na rečima, a u svom srcu nastavljamo da se i dalje gnevimo na bližnje i braću
3) ”kajemo” za greh, ali pri tom ne osećamo nikakvu odvratnost prema njemu, nego čak šta više, ostajemo i privezani za njega
4) pristupamo pokajanju formalno, samo zato da bi se pričestili
Dakle, za koga možemo da kažemo da se pričešćuje dostojno? Za svakog onog ko se iskreno kaje i ko sa strahom Božjim, verom i ljubavlju pristupa Čaši sa svešću o svojoj ništavnosti, sa poniznim srcem i skrušenim duhom.