Jedan od ogromnih problema mnogih duhovno nezrelih ljudi danas je što ne žele da čuju konstruktivnu kritiku koja im se upućuje, najčešće svaku vrstu iste mešaju sa osudom i stalno se brane rečima: ”nemoj da me osuđuješ”. Ovo nam samo ukazuje da u svojoj sredini imamo jako veliki broj ljudi koji po svaku cenu žele da nastave sa svojim neurednim životom i da isti uvek mogu da opravdaju, s tim, da niko njima ne može ništa da sugeriše i kaže, jer svaki vid opomene oni će uvek tretirati kao određenu vrstu osude, koja je greh.
Evo šta nam govori Reč Božja u vezi s tim: ,,Braćo moja, ako neko od vas odluta od puta istine, a neko ga vrati, znajte da će taj koji ga je vratio sa stranputice spasti grešnika od smrti i pokriti mnoštvo greha (Jak 5:19,20).
Sine čovečiji, postavio sam te za stražara u domu Izraelovom, da slušaš reči iz mojih usta i opominješ ih od Mene. Kada se pravedan čovek odvrati od svoje pravednosti i čini zlo, a Ja pred njega postavim kamen spoticanja, umreće. Pošto ga nisi opomenuo, umreće zbog svog greha. Pravedna dela koja je učinio neće se pamtiti, a Ja ću tebe smatrati odgovornim za njegovu smrt. Ali, ako opomeneš pravednoga da ne greši, i on prestane da greši, živeće, jer je prihvatio opomenu, a ti ćes spasti svoj život (Jez 3:17,20,21).
Toga radi utešavajte jedan drugoga, i popravljajte svaki bližnjega, kao što i činite (1 Sol 5:11).
Slobodno disciplinuj bližnjeg svog, i nemoj trpeti greha na njemu (3 Moj 19:17b).
Ako li ti sagreši brat tvoj, idi i nasamo ga disciplinuj, ako te posluša, ponovo si stekao brata (Mt 18:15).
Ko ukorava čoveka naći će posle veću milost nego koji laska jezikom (Poslovice 28:23)”.
Neka me pravednik iz ljubavi udari i izgrdi – biće to ulje na mojoj glavi, to moja glava neće odbiti(Ps 141:5a).
Ogromna je razlika između osude i rasuđivanja (popravljanja). Osuda je uvek destruktivno usmerena i uperena na samu ličnost čoveka sa ciljem da ga uništi i odbaci zauvek. Rasuđivanje je dijametralno suprotno od osude, uvek ima konstruktivni cilj i svrhu, a to je da se zadrži na počinjenom delu čoveka, kako bi ga popravilo, izgradilo, opomenulo i na kraju prihvatilo u ljubavi. Npr, ovaj čovek je od ovoga časa persona non grata (nepoželjna ličnost), to su veoma teške reči osude i toga se čuvajmo, ali popravljanje nekoga kroz ukazivanje na greh, nije osuda već rasuđivanje. Ljude nikada ne odbacujmo i uvek ih volimo, ali budimo spremni uvek da jedni druge rasuđjivanjem izgradimo i ispravljamo u duhu ljubavi Božje. Podsećam Hrist voli grešnike, ali mrzi greh.
Navešću još jedan bibliski primer za to, žena uhvaćena u preljubi (Jv 8:3-11). Pogađate ko je doveo Hristu ovu ženu uhvaćenu u preljubi? Pa naravno, učitelji zakona i fariseji, ko bi drugi? Obraćaju se Gospodu Isusu Hristu sa rečima: ,,Ova žena uhvaćena je kada je činila preljubu. Mojsije nam je zapovedio u zakonu da takve kamenujemo. Šta ti kažeš na to?” Isus im odgovori:,,Ko je od vas bez greha, neka prvi baci kamen na nju?” Kada su oni to čuli, izađoše jedan po jedan, počev od najstarijih. Tako ostade samo On, i žena koja je stajala u sredini. Tada se Isus ispravi i upita je:,,Ženo, gde su ovi? Zar te niko nije osudio?” Ona odgovori:,,Niko Gospodaru.” a Isus joj reče:,,Onda te ni Ja ne osuđujem. Idi, i od sada više ne greši.
Ovo je jedan predivan jevanđeoski tekst koji nam daje veoma jasan uvid, kroz poučenje sa jednim osnovnim ciljem da kvalitetno razdvojimo i napravimo valjanu razlku između same osude i rasuđivanja. Fariseji su hteli ženu da osude i ubiju a Gospod je ženu rasudio i dao joj novi početak sa upozorenjem koje proizilazi iz prosuđivanja, idi i od sada više ne greši. Sa punim pravom uvek možemo da mrzimo greh, pre svega u svom vlastitiom životu. Budimo spremni da se uvek sa bezakonjem suočimo i obračunamo, jer nas ono razdvaja sa našim Bogom (Isa 59:2). Korigujmo se međusobom i ispravljajmo uvek jedni druge u bratskoj ljubavi, ali nikada nemojmo da zaboravimo da jedino sa pravom ljubavlju(agape) jesmo duhovno osposobljeni da popravimo bližnjeg svog. Pre svega imajmo neprestanu ljubav među sobom, jer ljubav pokriva mnoštvo greha (1 Pet 4:8).